Knjiga: PRINCEZA MILČICA
Vladane Likar Smiljanić

U jednoj priči o pesniku i njegovom ilustratoru, sa naslovom "Pesme i Slike", iz knjige "Rođeni Mrtvi" Eve Ras, svi govore pesniku da njegove pesme nisu dostojne slikarevih dela, a slikaru govore da su pesme izvanredne, a ilustracije ne pominju. Ilustratorka Vladana Likar Smiljanić je izbegla sličnu nezgodnu situaciju, jer je ovog puta sama napisala priče koje je ilustrovala. I čini mi se da je u ovom slučaju spisateljica Vladana Likar Smiljanić prevazišla istoimenu ilustratorku. Knjiga se sastoji od pet bajki o izvesnoj Princezi Miličici, devojčici koja tek u poslednjoj bajci polazi u školu. Na prvi pogled, po naslovama prve i druge priče : Bajka o princezi Miličici i troglavoj aždaji, pa Bajka o princezi Miličici, čarobnjakovom učeniku Vladi i veštici Dušanki, budući čitalac može da dobije utisak da se autor naslonio na provereni recept za bajke i da jednostavno nastavlja staru tradiciju dečje fantazije. Ali čim počinjemo da čitamo prvu priču, dobijemo slatko iznenadjenje. Prvo, Vladana, s pravom, shvata da su deca izuzetna inteligentna bića koja, iako prirodno koriste nešto jednostavniji rečnik nego većina odraslih, ne mogu a da se ne čude kad neki odrasli pokušavaju da imitiraju njihov rečnik u govoru ili u pričama - ili - nešto što je, na žalost, vrlo uobičajno danas - u dečjim televizijskim emisijama. Vladana, u tradiciji Grima i Andersena, piše na ljudskom jeziku, na jeziku koji 'normalni' roditelji koriste kad razgovaraju sa svojom decom, tako da deca, kad sama čitaju ove priče, ne moraju da se osećaju kao niža bića, pa i roditelji kad ih čitaju svojoj deci, ne moraju da se krevelje i bave takozvanom 'glumom za decu'.

Ove jesu priče za decu, ali su i više od toga; kao svaki pravi umetnički deo namenjen deci, knjiga Princeza Miličica sadrži mnogo u čemu odrasli mogu iskreno da uživaju, tako da knjiga može da se zove ne 'dečja', nego 'porodična knjiga'.

Vladanin stil je izuzetno duhovit i kao što je Luis Kerol u svojim knjigama o Alisi bazirao većinu svojih likova - medju ostalim Ludog Seširdžiju, Martovskog Zeca, Belog Viteza i Kraljicu Srce - na ličnostima iz njegovog univerzitetskog okruženja u Oksfordu, kao i na druge ličnosti iz javnog života, autor Princeze Miličice je napravio likove u kojima svi mi, mladi i stariji, možemo da prepoznamo nekog komšiju, omiljenu tetku ili čak i sebe. Malo ko od nas nije u nekom smislu troglava aždaja, ili ne poznaje neku vešticu Dušanku.

Ako imam primedbu, u vezi je sa ilustracijama. Zvuči ironično, jer Vladana Likar Smiljanić je prvenstveno ilustratorka za decu. Ilustracije su izuzetno simpatične i slatke i pune maštovitih i duhovitih detalja. Ali ipak su ilustracije za decu. Po meni, knjizi jačine i zrelosti Princeze Miličice su potrebne ilustracije jačine i zrelosti jednog Tenijela ili Artura Rakema. Ali ovo je možda samo moja predrasuda, moja netrpeljivost prema bilo čemu što smatram napravljenim 'specijalno za decu'. Verujem da će većina čitalaca uživati u izrazima na licima punim raznovrsnih osećanja, bez obzira da li ta lica pripadaju ljudima, fantastičnim bićima, životinjama ili pečurkama.

Inače, priče o Princezi Miličici nastaju iz vremena kad je sada odrasla ćerka autorke bila mala; baš kao što su autori knjiga Brežuljak Voteršip i Hari Poter prvo ispričali svoja remekdela svojoj deci, autorka Princeze Miličice je izmislila svoje priče da bi zabavljala svoju mlađu ćerku, za koju kaže da je bila stidljiva i plašljiva - a možda je bila i 'kmezava i blesava' - sve što Princeza Miličica nije! Autorka tvrdi da danas njena ćerka, ne samo što više nije ni stidljiva ni plašljiva, nego je ustvari jedna malo ekstremna verzija 'hrabre i kočoperne' Princeze Miličice!

Nesumnjivo je da će se čitaoci ovih priča, svesno ili nesvesno, stalno suočavati sa svojim malim kompleksima, manama, pa čak i vrlinama i prepoznaće situacije u kojima se svakodnevno nalaze, kao što će prepoznavati i probleme u medjuljudskim odnosima koji su jošte kako uobičajeni. I ako ove priče, kao dobro psihološko sredstvo, otkriju neki lični problem čitaoca koji treba da se reši ili crtu ličnosti koja treba da se menja, čitalac će sigurno pronaći rešenje, bar između redova. Ovo su prave bajke, bajke za naša vremena.

Timothy Byford
Beograd, 4 januara 2004